Ovo malo vulkansko ostrvo južnog Pacifika bilo je nepoznato ostatku sveta sve do XVIII veka. Holandski admiral Džejkob Rogeven prvi je Evropljanin koji ga je posetio, i to na Uskrs 1722. godine, po čemu je ostrvo i dobilo ime. Kod lokalnog stanovništva ukorenilo se ime Rapa Nui, a najstarijim se smatra Pito o Te Nehuna, što u prevodu znači Pupak Zemlje.
Na jugozapadnoj strani ostrva nalazi se jedini, ujedno i glavni grad Hanga Roa. Kroz grad prolazi nekoliko dužih paralelnih ulica, a seku ih nešto kraće sporedne. U centru se nalazi muzej, marketi, suvenirnica, pijaca, katedrala i nekoliko kafića i restorana. Zapravo, po našim standardima Hanga Roa ne bi ni imao status grada. Ovde nema monumentalnih građevina, sve su uglavnom prizemne, sve je srazmerno veličini ostrva, a boje i stil gradnje savršeno pristaju uz zelene padine ugašenih vulkana.
Ovo usamljeno ostrvo dugačko je 25, a široko ne više od 13 kilometara. Zvanični jezik na ostrvu je španski, a primarna delatnost turizam. Od 1995. godine nalazi se pod zaštitom UNESCO-a.
Istorija
Današnja idilična slika ostrva sušta je suprotnost surovoj istoriji kroz koju je njegovo uglavnom malobrojno stanovništvo prolazilo.
Smatra se da je ostrvo prvi put naseljeno još u V veku. Naseljavali su ga Polinežani koji su u to vreme bili najrasprostranjeniji narod na planeti. Ostrvo je bilo siromašno biljnim i životinjskim svetom, bez rečnih tokova i sa 3 vulkana neaktivna najmanje 400 godina. Voda za piće mogla se naći samo u jezerima unutar kratera tih vulkana, a hrana je bila prilično jednolična jer klima nije dozvoljavala uzgoj mnogih kultura. Glavne namirnice bile su krompir i piletina, a kako njihov uzgoj nije zahtevan, imali su dosta slobodnog vremena za umetnost i rituale.
Dok je na ostrvu bilo resursa neophodnih za život ostrvska populacija je rasla, a onda dramatično počinje da opada zbog nedostatka hrane, što je dovelo i do građanskog rata. Peruanci su počeli da odvode ostrvljane u ropstvo,a pored svih nedaća zavladala je i epidemija malih boginja i na ostrvu je 1862. godine ostalo samo 110 stanovnika. Dolaskom katoličkih misionara preostalo stanovništvo je pokršteno.
Uskršnje ostrvo je od 1888. godine anektirano od strane Čilea, uglavnom radi uzgoja ovaca. Oni su na ostrvo dovezli 40000 ovaca, pretvarajući ga u veliki ranč, a lokalno stanovništvo koje je nekad bilo rasuto po celom ostrvu ostaje ograničeno na 1 malo selo.
Moai statue – zaštitni znak ostrva
Uskršnje ostrvo je u svetu čuveno po ogromnim kamenim moai statuama koje se mogu videti na nekoliko lokacija na ostrvu. Ove izdužene statue ljudskih figura dokaz su velikog majstorstva njihovih autora. Napravljene su od vulkanske sedre koja je nalažena u krateru ugašenog vulkana Rano Raraku.
U proseku su visoke 4m, a teške i do 80 tona. Na ostrvu je pronađeno oko 1000 ovakvih statua. Neke od njih su okrenute ka okeanu, dok one druge gledaju ka unutrašnjosti ostrva. Statue su poređane na postoljima koja se nazivaju ahui. Nekada je na ahuu samo jedna figura, a najviše ih je 15 na najvećem Ahuu Tongariki. Neke od figura imaju na glavi crveni šešir koji se naziva pukao, težak i po 10 tona.
Mnoge misterije vezane za ove statue ni danas nisu razrešene. Kada su tačno, kako i zašto izrađene, koje su značenje imale za stanovništvo, kako su transportovane po ostrvu,…
Arheološkim ispitivanjima ostrva je utvrđeno da su postojale 3 kulturološke faze u njegovom razvoju: rana (700 – 850. godine), srednja (1050 – 1680. godine) i kasna (posle 1680. godine). Dokazano je da je u periodu između rane i srednje faze veliki broj prvobitnih statua uništen, a napravljene su nove, veće i teže. Tokom srednje faze u postoljima statua su se nalazile grobnice važnih ljudi koji su, prema verovanju lokalnog stanovništva, nastavljali da žive posle smrti. Najveća statua datira iz srednje faze, visoka je 10m i teška oko 80 tona.
Kako doći na ostrvo
S obzirom da se smatra najizolovanijim naseljenim mestom na svetu, putovanje na Uskršnje ostrvo moglo bi se poistovetiti sa putovanjem na kraj sveta. Od najbližeg kopnenog dela Južne Amerike udaljeno je oko 3500km, a od najbližeg naseljenog mesta, ostrva Pitkern, 2074km.
Na ostrvo je moguće doći avionom iz Santjaga (Čile) ili sa Tahitija, a u oba slučaja let traje više od 5 sati. Zanimljivo je istaći da je ovo aerodrom sa jednom od najdužih sletno-uzletnih staza na svetu jer je, između ostalog, projektovana i za potrebe NASA-inih svemirskih letelica.
Smeštaj, hrana i kretanje po ostrvu
Hotelski smeštaj na ostrvu je prilično skroman, ali i skup, 80 – 100 dolara. Za ljubitelje kampovanja na 10-ak minuta od grada se nalazi kamp Mihinoa, što je drastično jeftinija varijanta. Hrana na ostrvu je takođe prilično skupa i uglavnom pred istekom roka, zbog dugog transporta, pa je savet turistima da se hrane u lokalnim restoranima ili da se opskrbe na kopnu pre dolaska.
Za obilazak ostrva jedina opcija je iznajmljivanje automobila ili skutera. Cena po danu varira od 70 – 100 dolara za automobil, dok je za skuter potrebno izdvojiti 40 dolara dnevno. Ljubitelji šetnje mogu i pešice obići lokalitete bliže gradu. Tako će uštedeti nešto novca, ali i uživati u nezaboravnom pogledu na beskrajni okean.
Šta obići na ostrvu
Kompleks Ahu Tahai
Nalazi se na severnom obodu grada, uz sam okean. Sastoji se iz 3 dela: Ahu Vai Uri, Ahu Tahai i Ahu Ko Te Riku. Ahu Vai Uri se sastoji od 5 moaija, pri čemu 1 nema glavu. Ahu Tahai po kome je ceo kompleks dobio ime, kao i Ahu Ko Te Riku sastoji se od samo 1 statue. Ahu Ko Te Riku je drugačiji od ostalih jer ima i crveni šešir – pukao i krupne bele oči.
Ceremonijalni lokalitet Orongo
Izgrađen na obodu kratera ugašenog vulkana Rano Kau nalazi se na jugozapadnom kraju ostrva. Od grada je udaljen oko 8km i do njega postoji uređena pešačka staza, ali se može doći i automobilom. Ipak, ako imate dovoljno vremena priuštite sebi šetnju jer su prizori zaista nesvakidašnji. Strma obala oblikovana od crnih vulkanskih stena o koje se razbijaju talasi okeana, kao i pećine nastale od takozvanih tunela lave očaraće vas na prvi pogled.
Na jednom delu staze kreće uspon koji nije preterano veliki, ali je konstantan. Taman kad pomislite da ne možete dalje, dolazite do vrha gde vas čeka neverovatan prizor vulkanskog kratera širine oko 1500m i dubine 200m. Krater je ispunjen vodom sa mnoštvom ostrvca obraslih travom u kojoj se ogleda nebo, pa sve zajedno čini jednu neverovatnu zeleno – plavu kompoziciju. Ovaj krater je nekada predstavljao jedan od 2 rezervoara pijaće vode na ostrvu.
Krećući se dalje obodom kratera, pogled vam privlače 3 mala ostrva Nui, Iti i Kao – Kao. Ona imaju izuzetan značaj za lokalno stanovništvo jer su baš ovde nekada mladići pokazivali i dokazivali svoje sposobnosti. Na najvećem ostrvu Nui danas žive divlje ptice i ono je od 1976. godine zaštićeno kao prirodni rezervat.
Na dijametralno suprotnoj strani u odnosu na ova ostrva dolazi se konačno i do Oronga. Ovo neobično naselje čini 47 kamenih kuća koje podsećaju na zemunice. Ovde su nekada održavani rituali vezani za kult čoveka ptice koji je na ostrvu nekad poštovan.
Kompleks Ahu Vinapu
Nalazi se na suprotnoj strani ostrva u odnosu na grad, tik uz aerodromsku pistu. Karakterističnim ga čini to što je sam ahu napravljen od precizno isklesanog i uglavljenog kamenja, baš na način na koji su to radile Inke. Ovo zbunjuje naučnike kada je u pitanju poreklo stanovnika ostrva.
Kompleks Ahu Tongariki
Nalazi se na severoistočnoj strani ostrva, 20km daleko od grada. Ovo je najveći ahu na ostrvu sa 15 moaija. Na glavi jednog moaija je crveni šešir – pukao, dok su šeširi ostalih razbacani unaokolo. Takođe, u okolini se mogu videti i delovi drugih manje ili više oštećenih moaija.
Vulkan Rano Raraku
Nalazi se u neposrednoj blizini kompleksa Ahu Tongariki. Baš ovde su nekada klesani moaiji. Neverovatno veliki broj njih, dovršenih i započetih, bukvalno prekriva spoljnju stranu vulkanskog kratera.
Smatra se da su moaiji odavde raznošeni širom ostrva na oblicama napravljenim od balvana drveta toromiro i da su tako ostrvljani uspeli da poseku svo drveće.
U okviru vulkanskog kratera nalazi se drugi rezervoar vode, ali znatno manji od Rano Kaua, a zanimljivo je da se i na unutrašnjim padinama kratera mogu videti razbacani moaiji.
Kompleks Ahu Akivi
Ovaj kompleks ima poseban istorijski značaj za lokalno stanovništvo. Na njemu je 7 moaija koji prema legendi predstavljaju 7 ratnika koje je Hotu Motua, prvi poglavica na ostrvu, poslao da nađu mesto gde će živeti, a posle je i sam došao.
Osim toga, ovo je jedini ahu koji nije postavljen na obali, već je malo uvučen u unutrašnjost ostrva i dok na svim ostalim ahuima moaiji gledaju ka unutrašnjosti ostrva, ovi su okrenuti ka moru. Od grada je udaljen oko 7km, pa se i do njega može prošetati.
Puna Pau
Predstavlja kamenolom oko kojeg je mnoštvo razbacanih pukao – crvenih šešira. Oni su baš ovde pravljeni jer je ovo jedino mesto na ostrvu gde su vulkanske stene crvene boje.
Plaža Anakena
Nalazi se na severu ostrva, 18km daleko od grada. Ovo je najveća plaža na ostrvu. Prekrivena je sitnim belim peskom i okružena palmama, a voda je vrlo prijatna za kupanje. Prema legendi, već pomenuti Hotu Motua se na ostrvu iskrcao baš ovde. Na plaži se nalazi i komleks Ahu Nau Nau sa 7 moaija od kojih su 4 sa crvenim šeširima, a u slučaju poslednja 2 postavljeni su samo ostaci njihovog torzoa.
Na 2,5km od plaže nalazi se Ahu Te Pito Kura. Ovde se nalazi najveći moai na ostrvu visine 10m. Samo ušna školjka mu je duga 2m. Te Pito Kura u prevodu znači “kamen svetlosti”. Prema legendi, u blizini ovog ahua nalazi se kamen koji je Hotu Motua lično doneo, a mesto gde kamen stoji, po verovanju lokalnog stanovništva, predstavlja “pupak sveta”.
Plaža Ovahe
Prilično je zavučena i dosta manja od Anakene, ali je vredi videti jer je prekrivena peskom specifične svetlo roze boje. Ta boja potiče od mešavine crvenih vulkanskih stena i belog korala. Ipak, ovde se nije preporučljivo kupati jer nije bezbedno zbog mogućih odrona.
Ako želite da osetite tradicionalni duh ostrva, februar je idealno vreme za posetu. Tada se u glavnom gradu održava festival pod nazivom Tapati na kojem se lokalno stanovništvo takmiči u plesu, pevanju, poeziji, kulinarstvu i jednom neobičnom sportu koji podrazumeva spuštanje niz padine vulkana na sankama napravljenim od drveta banane.
Najvažniji deo ceremonije je trenutak kada se muškarci okupljeni u krug uhvate za ruke i izgovaraju molitve čime stupaju u kontakt sa svojim precima. Najlepši deo je svakako onaj kada žene poklanjaju krunu izrađenu od 100000 latica cveća najstarijoj meštanki koja se smatra bakom svih ostrvljana.
Spisku misterija Uskršnjeg ostrva dodajemo i pismo rongorongo čiji su simboli biljni, životinjski, ljudski i geometrijski oblici, a njihovo značenje do danas nije rastumačeno. Dok jedni smatraju da je to jezik prvobitnih stanovnika ostrva, drugi zastupaju tezu da je sve samo deo paganske tradicije, a treći čak tvrde da su pismo na Zemlju doneli vanzemaljci prilikom jedne od svojih poseta.
Pokušavajući da dođemo do pravih odgovora, sve više ulazimo u lavirint misterije. Zato je možda bolje ne postavljati nikakva pitanja, već se jednostavno prepustiti uživanju u ovom neobičnom ostrvu.
Autor teksta: Danica Utješinović
